Proces večnog pristupanja EU i potencijalna tranzicija na energetsku zavisnost zemalja Balkana

Podelite sa prijateljima...

Piše: mr Nenad Šijaković, dipl.inž.el.

Da li je nakon uspešno završene bitke sa ugljem, sledeća žrtva, koja će biti položena na oltar klimatskih promena u EU gas, odnosno celokupan evropski gasni sektor. Nakon poslednjih dešavanja u EU Parlamentu i trenda koji je jasno definisan kroz, kako ga nazivaju, novi identitet Evrope, predstavljen od strane novog saziva Evropske komisije kroz tzv. „Green deal”, odnosno “Zeleni dogovor”, odgovor je nedvosmisleno da. Gde je tu Balkan i njegov energetski sektor. Šta su rizici slepog sledjenja direktiva koje nam dolaze iz EU. Kako se i da li se pripremamo za odbranu svojih regionalnih interesa.

Probaćemo u tekstu da analiziramo uzroke ovako postavljene najnovije doktrine EU na polju energetike, da ukažemo na ogromnu opasnost koju ista donosi regionu jugoistočne Evrope, kao i da probamo da pobijemo razloge, koji se najčešće koriste kao argumenti za odbranu ovako radikalno definisane politike EU kada je reč o energetici.

Naime, pre oko mesec dana digla se prva veća prašina u EU Parlamentu zbog nove liste PCI projekata (infrastrukturnih energetskih projekata od pan-evropskog interesa), gde po Zelenima ne sme uopšte više da bude gasnih projekata. Na komitetu za energetiku EU parlamenta pobedu je ipak na kraju odneo razum, i izglasano je da projekti i ove godine budu zadržani na navedenoj listi prioriteta, sa 54 protiv i 17 glasova za navedeni predlog. TEN-E Regulativa EU, poznatija kao Regulativa koja se bavi podsticajima gradnje transevropske energetske mreže koja je kao deo Infrastukturnog paketa, koji je sledio odmah iza Trećeg paketa Zakona EU, vezanih za sektor energetike, usvojena u EU 2013. godine, očekuje drastične promene koje će prema rečima zvaničnika Evropske komisije, bolje odslikavati novi kurs EU na polju energetike kao i retoriku koja ide sa njom u paketu. Izmedju redova čitamo, da ono što Zeleni nisu uspeli kroz EU parlament, Evropska komisija planira da nametne kroz izmenu postojećih Zakona, odnosno postojeće TEN-E Regulative (347/2013).

I bez navedenih promena već je jasan uticaj novog EU “mejnstrima“ ogledanog u “Green deal” na dostupne fondove za finansiranje energetske infrastrukture u regionu. Naime, mnoge investiciono razvojne banke već u potpunosti odbijaju sve projekte koje imaju bilo kakvu vezu sa ugljem, a to se sada prenosi polako, ali sigurno i na gas.

Sve ovo gore izrečeno pokušaćemo da objasnimo iz geostrateškog ugla, odnosno da razloge za isto pronađemo u međunarodnoj areni večnog, tihog, ili otvorenog, hladnog, ili direktnog sukoba zapada i istoka. Da li je sve ovo posledica neuspelog pokušaja da se prirodnom gasu koji dolazi iz Ruske Federacije uspešno parira tečnim prirodnim gasom, tzv LNG koji bi se dopremao sa druge strane sveta brodovima do Evrope. Po mom skromnom mišljenju ideja koja je od samog starta bila osudjena na neuspeh zbog svojih jasnih nedostataka, prvo u prostoj logici, ali i mnogostruko slabije ekonometrije od “konkurentskog” vida dopremanja gasa u Evropu. Takođe, pitamo se da li na ovaj drastičan zaokret utiče i ne tako povoljan ishod, povezajući ih ovde ne bez razloga, sirijsko-iranske krize, koja je čist primer energetski vodjene krize i izazivanja sukoba ogromnih razmera zarad preuzimanja enormnih rezervi gasa koje se nalaze u depozitima izmedju ove dve zemlje. Dokaz koji ide u prilog prethodno izrečenoj tezi jeste i uspešno započeta gradnja Severnog toka 2 na severu Evrope, kao i Turskog toka na jugu Evrope, gde su neke evropske zemlje jasno pokazale kako gledaju na svoju nacionalnu i energetsku bezbednost, i kod kojih je preovladao razum i čist kao suza, potpuno opravdan, nacionalni interes.
U razgovoru sa jednom zvaničnikom Evropske komisije, odlično je primećeno da trenutno nedostaje, kako je u inženjerskom svetu nazivamo, negativna povratna sprega kada je reč o strateški ključnim odlukama Evropske komisije koje drastično utiču na budućnost Evrope i evropske energetike.

Nakon uglja na redu je gas

Ono što moramo biti svesni i spremni, ukoliko prihvatimo ovu i ovakvu agendu EU nekritički jeste to da u EU agendi nakon uglja na red dolazi gas. To je sledeće što “Zeleni”, odnosno njihovi mentori, spremaju Evropi. Naime pri sagorevanju prirodnog gasa jedini produkt sagorevanja je vodena para i CO2, nema nikakvih stvarnih zagađivača, pa je prosto morao ni kriv ni dužan CO2 da postane od najvećeg prijatelja života na planeti bez kojeg praktično nema života, najveći neprijatelj opstanka planete. To je osnovni razlog zašto se potencira na CO2 emisiji, to je razlog zašto se ceo proces naziva Dekarbonizacija, čitajte Demonizacija ugljen dioksida. Krajnji cilj je gas i gasni sektor u Evropi, pre svega zbog svog “pogrešnog” porekla, u Evropi koja zvanično propagira različitosti, logiku ekonomske isplativostu, Evropi 21. veka. Priča uglja je samo probni test balon, pošto velike ne košta skoro ništa, samo nama malima će se slomiti o glavu, a krajnji cilj je gas i gasni sektor u Evropi. Cilj je Rusija, a ceo region Balkana može biti kolaterala na putu ostvarenja tog cilja ako ne bude pameti!!!

Kao kompromis sa radikalno “Zelenim” strankama u EU parlamentu, jos važnije njihovog vrlo zastupljenog prisustva i upitnim “ekspertima” u liberalno nastrojenim birokratskim telima Evropske komisije javlja se i ideja da se na listama projekata koje podržava EU nadju samo gasni projekti koji jasno mogu dokazati poreklo gasa koji će prenositi, koje po pravilima “eugenike” mora biti zapadnog, ili barem kontrolisanog od strane zapada izvornog porekla. Tako dolazimo do mogućnosti izdavanja pasoša i uvodjenja viznog režima za energetske resurse u Evropi. Pitanje je gde se tu nalazi ekonometrija i prevobitna ideja, odnosno motiv koji je barem zvanično stajao iza otvaranja tržišta i uvodjenja konkurencije u energetski sektor, deregulisanja vertikalno integrisanih kompanija i njihova podela na proizvodnju, prenos i distribuciju sa zasebnim, novim kompanijama, a sve u cilju uvodjenja konkurencije, slobodne trgovine, povećanja sigurnosti napajanja i opšteg smanjenja jedinične cene energije za krajnje potrošače. Izgleda da se celokupna prethodno pomenuta priča, stavlja u stranu i EU korača u novu eru, zelenu eru, šta god to tačno značilo. Izgleda da u pravoj agendi svih navedenih promena, gore navedeni motivi nisu bili iskreni pokretači već samo privremena dimna zavesa, kao tranzicija ka ovome što sledi. Nažalost već naziremo šta to znači i donosi kao nove zahteve pred sve evropske energetske nacionalne sisteme.

Još veće pitanje je gde je tu naš region

Da li je manevarski prostor koji se javio nakon Makronovog jasnog signala našem regionu da do ulaska u EU, barem do daljnjeg nema ništa, dovoljan. Evropa po njemu i njegovim sledbenicima u EU institucijama želi da se prvo fokusira na goruća interna pitanja EU, projekta koji očigledno broji svoje poslednje godine u formi kakvu danas poznajemo, a tek nakon toga razmotri eventualno proširenje. Da li u ovom nenadanom slobodnom prostoru i vremenu možemo konsolidovati strategije razvoja energetike i razmotriti sve moguće opcije kako bi istu sačuvali. Da li smo, ne našom zaslugom, već pukom slučajnošću, srećom, Božijim darom sa neba, dobili taj toliko potreban manevarski prostor i vreme.

“Just in transition fond”, naslednik “Coal regions in transition” inicijative, predstavlja pokušaj EU da finansijski asistira svojim članicama koje su suočene sa socio-ekonomskim problemima usled planiranog gašenja rudnika i termoelektrana na ugalj. Uspostavljanje sličnog fonda nije ni u najavi u našem regionu pa bi se moglo zaključiti da će se u ovom slučaju primeniti stari dobri recept iskorišćen toliko mnogo puta tokom, kako ga ja nazivam, procesa večnog pristupanja EU, tokom kojeg se državama kandidatima prenose adaptirane Regulative i Direktive EU sa u potpunosti prenetim obavezama, dok su uskraćene da koriste benefite koje iste donose usled tzv. problema reciprociteta izmedju EU i ne EU država. Koliko god bi se stručnjaci sa lokala, kao i stručnjaci koji rade za Energetsku zajednicu borili i pokušavali da prevaziđu ovaj problem i ovaj debalans zahteva i dobrobiti, Brisel nikada nje imao na iste sluha i nikada praktično rešenje da se isti prevaziđe nije pronađeno.

Proces večnog pristupanja EU

Jako je bitno shvatiti da se u procesu pristupanja EU naše domaće zakonodavstvo ne uskladjuje jedan na jedan sa postojećim Direktivama i Regulativama EU, već sa preradjenim aktima i tu je glavna zamka. U preradjenin aktima najčešće se prenose sve obaveze, a benefiti po državu koja ih sledi prosto nestanu ili se maksimalno umanjuju. Obrazlozenje je nemogućnost reciprociteta izmedju dražava koje nisu članice EU sa državama članicama EU. Čitajte to ovako: sve, ili ogroman deo obaveza ćeš poštovati kao da si članica EU ali, žao nam je pravih benefita i fondova za tebe nema dok ne postaneš punopravna članica EU. Pa eto prvog motiva onoga ko je ovakav process i osmislio, da države Balkana nikada, ili barem dok se svi ciljevi kreatora ovog procesa ne ispune, odnosno dok se svi resursi država kandidata ne ugase ili ne preuzmu, ne postanu članice EU.
Kada je reč o direktivi o velikim ložistima, a naročito o objedninjenim klimatskim i energetskim planovima, tj. klimatskim ciljevima koji nam tek slede kao obaveza, pod plaštom zaštite ljudi i životne sredine bukvalno se ubija domaća industrija i prepušta tržište stranoj tehnologiji i resursima, tj prepušta uvozu. Da EU, odnosno velike sile u EU iskreno žele to što tvrde da žele, imali bismo na raspolaganju desetine milijardi evra za kako je u EU nazivaju zelenu tranziciju, a mi kao region imamo umesto toga mrvice, odnosno još gore, primorani smo da sami finansiramo svoje privredno samoubistvo kroz “povoljne” kreditne linije medjunarodnih finansijskih institucija. Evo primera Poljske. Nisu prihvatili Green Deal EU, i sada od 7,5 biliona evra koliko iznosi “Just Transition Fund” EU, Poljska dobija 2 biliona evra. Šta dobija Srbija ili čitav region Balkana.

Hoću da kažem da je cela priča od početka do kraja prevara u kojoj će siromašni sami da plate tranziciju na još veću zavisnost od bogatih. Eto to je ukratko proces večnog pristupanja EU, a ona evropska maksima koja se ogleda u pojmu Energetska tranzicija se pravilnije u slučaju Balkana može definisati kao tranzicija na energetsku zavisnost.

Italijani i Englezi su imali na raspolaganju ogromna sredstva pomoći kako bi prešli sa lignita na čistije resurse, ali ni pored te ogromne pomoći nisu svoje termoelektrane gasili i demontirali u potpunosti, eno ih i dalje stoje tamo gde su i bile samo konzervirane, spremne ponovo da udju u pogon ako zagusti. Moramo u ovom slučaju biti pametni!!!

Kako je jednom prilikom jedan kolega iz Nemačke lepo primetio: “Znate, Nemačka je velika i ekonomski jaka industrijska sila. Ona sebi prosto može da priušti jednu do dve veće privredne strateške greške u jednom veku i da se nakon njih bez većih posledica i oporavi, čak šta više možda čak osvane nakon istih i još jača pošto je tokom trajanja tih uslovno rečeno pogrešnih poteza, svoju novu tehnologiju plasirala u zemljama u razvoju, koje su naravno bespogovorno, nekritički, sledile tu istu pogrešnu procenu. Ali, sa druge strane male zemlje Balkana i istočne Evrope nemaju taj luksuz i za njih bi prva takva greška bila i poslednja greška, posle kojih više kao industrijske zemlje ne bi ni postojale, praktično bi bile vraćene u doba pred industrijalizacije sa svim posledicama po ekonomiju i stanovništvo tih zemalja”.

Koleginica sa kojom sam godinama radio u medjunarodnoj energetskoj zajednici, inače poreklom iz Rumunije, svedočila je tokom tranzicije koja je pre dvadesetak godina izvršena u energetskoj industriji ove zemlje danas članice EU, o ogromnim socio-ekonomskim problemima sa kojima se Rumunija susrela tih godina usled nepromišljenog sledjenja direktiva koje nisu krojene od strane poznavaoca specifičnosti njihovog tadašnjeg energetskog sistema, i koje su dovele po njenim rečima do enormne nezaposlenosti i ekonomske krize u toj zemlji. Čak je podelila tada i podatak samnom, prosto neverovatan podatak, po kojem je od ukupno 5.000.000 ljudi koliko je Rumuniju u tom talasu napustilo i otišlo u inostranstvo u potrazi za boljim životom i pokušajem da reše pitanje elementarne egzistencije, čak 3.000.000 ljudi upravo na direktan ili indirektan način bilo povezano sa ugašenim energetskim i industrijskim postrojenjima. Ovaj podatak, naravno ukoliko je tačan ili i blizu tačan, mogao bi se nazvati čak modernom Velikom seobom naroda, ovoga puta ne izazvanu prirodnom kataklizmom, okupaciojom od strane neke strane vojne sile, već samo jednom pogrešnom političkom odlukom, koja je doneta sa ciljem imitiranja, odnosno dodvoravanja novoj eliti u koju je Rumunija tih godina upravo stupala.

U ovom trenutku, čak ni stručnjaci koji dugi niz godina rade u institucijama EU i odlično poznaju evropsku energetiku jednostavno pojma nemaju kako će se celokupna “Green deal” priča završiti i da li je uopšte moguć bilo kakav holivudski “happy end” u ovoj priči pa nama na Balkanu ostaje da se više vodimo svojom pameću i svojim nacionalnim interesima, a manje baš svakom idejom koja stigne zapadno od reke Elbe…odnosno po našem, severne Labe :).

Please follow and like us:

Your email address will not be published. Required fields are marked *