Opasnosti koje se kriju iza nepostojanja kritičkog sagledavanja strategije razvoja evropske energetike i uticaj na male nacionalne sisteme

Podelite sa prijateljima...

Piše: mr Nenad Šijaković, dipl.inž.el.

Ako bi morali da ideju na kojoj počiva ovaj rad opišemo jednom mišlju, odnosno jednom rečenicom, onda bi to glasilo ovako: “Povratak strateškog planiranja razvoja evropske energetike struci, odnosno samoj energetici, fizici, ekonomiji i matematici.”

Kolektivno opšteprihvaćena „istina” koja se u globalnoj energetskoj industriji neprestano ponavlja poslednjih decenija, zvuči ovako: “Dekarbonizacija u svrhu sprečavanja globalnog zagrevanja, odnosno klimatskih promena, kao i bezuslovno smanjenje emisije CO2 nema alternativu. Prva u nizu kolektivnih aksioma modernog doba je zasigurno tvrdnja da su klimatske promene kojima svedočimo od kada se vrše meteorološka merenja i prate klimatski parametri, izazvane isključivo i direktno aktivnošću čoveka, odnosno izazvane emisijom gasova koji dalje izazivaju tzv. efekat staklene bašte. Ono što sledi iza ove tvrdnje, odnosno njenog isključivog prihvatanja kao jedine istine koja se kao takva ne dovodi u pitanje, nosi sa sobom ogroman rizik po razvoj i opstanak energetskog sistema na evropskom kontinentu, uključujući i region u kom živimo zajedno sa energetskim sistemom Republike Srbije.

Suština ovog teksta nije da spreči široko rasprostranjene efekte “kolektivnih istina”, koje su nam vrlo vešto nametnute, to prosto nije moguće, svrha je da probudi onu i dalje umom otvorenu manjinu medju nama i ukaže na potrebu sagledavanja datog prirodnog procesa iz drugih uglova, kako se ne bismo probudili te 2050. godine, godine koja se trenutno apostrofira od strane evropskog zakonodavca kao referentna tačka u budućnosti, i shvatili da smo potrošili ključne decenije i ogromna sredstva baveći se samo jednom, i to vrlo verovatno pogrešnom pretpostavkom. Osnovni cilj ovog teksta je da ukaže na potrebu za pravilnim sagledavanjem svih mogućih scenarija razvoja evropske energetike, sa posebnim osvrtom na elektro i gasni sektor, kao i da izazove stručnu javnost da skupi hrabrost i sagleda i druge moguće uzroke globalnih klimatskih promena, i pokrene aktivnosti koje će pripremiti ljudsku civilizaciju na ono što možda sledi, a u čemu nas neće spasiti ni energija vetra ni energija sunca, barem ne na način na koji je tzv. obnovljivi izvori energije danas koriste. Namerno kažemo možda sledi…

U oblasti dugoročnog strateškog planiranja bavimo se verovatnim ishodima, nikada sigurnim stopostotnim ishodima. Koristimo heruističke metode i ništa, ama baš ništa, ne možemo tvrditi sa nekom velikom sigurnošću. Upravo iz ovog razloga bila bi ogromna greška i ogroman rizik vezati se isključivo za jednu teoriju, za jednu univerzalnu istinu. Iz ovog razloga tekstom apelujemo na sagldavanje problema iz više uglova i analiziranje svih mogućih ishoda u svrhu što kvalitetnije pripreme naše male države, našeg regiona, Evrope, ali i čitavog sveta na moguću budućnost, pre svega se fokusirajući na energetiku odnosno energetske potrebe.

Lično podržavam u potpunosti nastojanje da se energetika okrene čistim, obnovljivim izvorima energije, ali nažalost sa današnjom tehnologijom one prosto nisu u stanju da našem društvu omoguće nesmetan prelazak sa, odnosno napuštanje klasičnih izvora energije. Moramo držati širom otvorene oči kako nerealna očekivanja o zelenoj energiji ne bi rezultirala veoma lošim odlukama, nakon kojih se naše društvo možda neće nikada oporaviti.

Gasovi sa efektom staklene bašte i klimatske promene sa fokusom na uticaj emisije C02 antropogenog porekla

Za stvaranje atmosfere planete Zemlje u kojoj je moguć život, zaslužni su pre svega Sunce i grupa gasova s efektom staklene bašte: ugljen-dioksid, metan, azot-suboksid, vodena para, ozon. Navedeni gasovi, koji se u prirodnom sastavu atmosfere nalaze u tragovima, propuštaju kratkotalasno sunčevo zračenje da prodre do površine Zemlje, ali apsorbuju dugotalasno infracrveno zračenje tla i ponovo emituju ovo toplotno zračenje prema Zemljinoj površini. Ovo delimično sprečavanje gubitka toplotnog zračenja Zemlje u kosmos naziva se prirodnim efektom staklene bašte, i zahvaljujući tom efektu, srednja globalna temperatura vazduha u prizemnom sloju atmosfere Zemlje kreće se oko plus 14°C, a bila bi minus 18°C u odsustvu ovih gasova u atmosferi [4]. Efekat staklene bašte je nosilac života na planeti Zemlji, odnosno preduslov za pojavu istog na planeti Zemlji.

Credit: Vostok ice core data/J.R. Petit et al.; NOAA Mauna Loa CO2 record. Also view this graphic on our Evidence page. Learn more about ice cores (external site).
Slika 1 – Udeo CO2 u atmosferi poslednjih 400.000 godina. Izvor: Vostok ice core data/J.R. Petit et al.; NOAA Mauna Loa CO2 record. Evidence page. Learn more about ice cores (external site).

Mehurići vazduha zarobljeni u ledu omogućavaju nam da pogledamo unatrag i vidimo kakva je bila zemaljska atmosfera i klima u dalekoj prošlosti. Pokazalo se da je nivo ugljen-dioksida (CO2) u atmosferi viši nego što je bio ikada u poslednjih 400.000 godina. Tokom ledenih doba, nivo CO2 iznosio je oko 200 delova na milion (ppm), a tokom toplijih međuglacijalnih perioda, oni su se kretali oko 280 ppm (vidi fluktuacije na grafikonu). U 2013., nivo CO2 je premašio 400 ppm, prvi put u istoriji ovog praćenja. Sa ovom tvrdnjom se recimo neće u potpunosti složiti neki od naučnika, koji tvrde sa druge strane da je, ukoliko posmatrani vremenski horizont mnogostruko uvećamo, u poslednjih 600 miliona godina, danas CO2 praktično na nekoj vrsti istorijskog minimuma i da je u prošlosti, naročito u periodima bujne vegetacije na planeti postotak CO2 iznosio i nekoliko puta više nego li današnji [8].

Tvrdnja da je čovečanstvo, tokom poslednja dva stoleća, izazvalo krupne poremećaje u klimatskom sistemu kao najsloženijem i najosetljivijem sistemu naše planete skoro da se više i ne dovodi u pitanje. Ovim tekstom probaćemo da obradimo i suprotno mišljenje, odnosno mišljenja, kao i da nekim činjenicama, koje je lako proveriti i oko kojih nema sporenja pokrenemo i ostale stručnjake koji se bave oblašću energetike na razmišljanje. Ne po svaku cenu na promenu svojih stavova, već samo na korišćenje sopstvene logike i zdravog razuma za početak. 

Jako je bitno shvatiti da je kada se govori o CO2 emisiji i prisustvu istog u atmosferi, gotovo uvek reč o udelu CO2 u atmosferi, a ne o njegovom apsolutnom iznosu u istoj. Sve je dato u jedinici milionitog dela, to jest udela u atmosferi u milionitom delu atmosfere.

U Četvrtom, kao i Petom sinteznom naučnom izveštaju o proceni promene klime Međuvladinog panela za promenu klime (1988. osnovan Međuvladin panel za klimatske promene, savetodavno telo Ujedinjenih nacija, koje treba da prati znake kolebanja klime i da upozorava na to one koji donose političke i ekonomske odluke), usvojenom 2007. godine, odnosno 2014. godine (IPCC – AR4 2007 i AR5 2014), ističe se da će dalji porast emisija gasova s efektom staklene bašte antropogenog porekla uzrokovati dodatno prosečno globalno zagrevanje atmosfere do kraja 21. veka, pri čemu će projektovana brzina promene temperature u 21. veku biti veća od bilo koje brzine promene temperature u toku poslednjih 10.000 godina uslovljene prirodnim faktorima. Procenjeno je da antropogene promene klime superponirane na prirodne promene klime mogu dovesti do dramatičnih procesa u klimatskom sistemu, s nepovoljnim posledicama po živi svet na našoj planeti u nekoliko narednih stoleća [4].

Raščlanimo ovu tvrdnju na dva dela, izvršimo matematički rečeno, dekuplovanje sistema:

  1. Čovek svojom industrijskom aktivnošću utiče na povećanje postotka CO2 u atmosferi (CO2 emisija antropogenog porekla), i
  2. Promena, antropogenog porekla, postotka učešća CO2 u atmosferi direktno utiče na globalno zagrevanje, odnosno klimatske promene i to značajnije od prirodnih uzroka, odnosno od prirodnih ciklusa koje ćemo opisati nešto kasnije u tekstu.

Vrlo je važno podeliti tvrdnju na dva, vrlo jasno odvojena dela. Videćemo kasnije da tvrdnja pod 1. nikako ne povlači za sobom i tvrdnju dod 2., odnosno u nekim delovima u potpunosti ćemo se složiti sa tvrdnjom 1., ali ne i sa tvrdnjom 2. Upravo tvrdnja 2. je ključna kao alibi, kao pokretač tektonskih promena evropske i svetske energetike ogledane u dekarbonizaciji, odnosno prelasku na od strane čoveka nekontrolisane u potpunosti izvore energije, a kao što ćete u nastavku teksta videti celokupna teza je više nego upitna. Prema ovoj tvrdnji, naša planeta se suviše zagreva i moraju se preduzeti mere da se spaljivanjem fosilnih goriva ne bi pregrejala [5].

J. Kauppinen, P. Malmi u svom radu “No experimental evidence for the significant anthropogenic climate change” [3] dokazuju da niska oblačnost u najvećoj meri određuje globalnu temperaturu na našoj planeti, kao i da udeo antropogenog porekla emisije CO2 nema praktično nikakav uticaj na promenu globalne temperature. “We have proven that the GCM-models used in IPCC report AR5 cannot compute correctly the natural component included in the observed global temperature. The reason is that the models fail to derive the influences of low cloud cover fraction on the global temperature. A too small natural component results in a too large portion for the contribution of the greenhouse gases like carbon dioxide. That is why 6 J. KAUPPINEN AND P. MALMI IPCC represents the climate sensitivity more than one order of magnitude larger than our sensitivity 0.24°C. Because the anthropogenic portion in the increased CO2 is less than 10 %, we have practically no anthropogenic climate change. The low clouds control mainly the global temperature.” [3]

U svom tekstu “Kanon osunčavanja u staklenoj bašti” [5], čiji deo ovde doslovce prenosimo, pošto se u potpunosti slažemo sa istim, Prof dr. Aleksandar Petrović ističe:

“Ali pored opšteprihvaćene teorije globalnog zagrevanja postoji i drugi scenario koji ima radikalno suprotno ishodište. On polazi od uvida da se može smatrati da je ovo međuledeno doba na izmaku, jer topla razdoblja traju desetak hiljada godina, a ovo u kojem živimo započelo je pre oko 12.000 godina. Zagovornici ovog stava ne predviđaju globalno otopljavanje, ali smatraju da topljenje ledenih bregova i pojava, primećena u poslednjih 30 godina, velikih slatkovodnih reka u Atlantiku koje se mešaju sa slanom vodom može da izazove poremećaj okeanskih struja i da zaustavi ceo sistem razmene toplote okean – kopno. Ove hladne, slatkovodne oblasti sada se šire i na vode celog suptropskog Atlantika. Prirodni klimatski ciklusi koji tope arktički led mogu da naglo zaustave sistem okeanskog kruženja toplote i da dovedu do raspada sistema, što je po njima već bio uzrok malog ledenog doba koje je trajalo od 14. do sredine 19. veka. Ovaj pristup postao je veoma glasan kada je list „Observer“ objavio klimatski scenario pripisan Pentagonu. Po njemu, na severu Evrope zavladaće sibirska klima, a neki od najvećih gradova će potonuti. Medijski je ovaj pristup podgrejan i holivudskim filmom o ledenom dobu – „Dan posle sutra“.

Ali neuporedivo više od toga ovaj pristup podržan je poslednjom rečenicom članka „Kolebanja Zemljine orbite – pejsmejker ledenih doba“ u kome su 1976. u časopisu „Science“ izneti rezultati rekonstrukcije i mapiranja klime u celom svetu dobijeni u okviru globalnog projekta CLIMAP. To je svakako najveći i najautoritativniji klimatološki projekat prošlog veka na čijim rezultatima, kojima je reafirmisana Milankovićeva teorija, počiva savremena klimatologija. Pomenuta poslednja rečenica glasi: „Model buduće klime zasnovan na opaženim odnosima orbitalnih ciklusa i klime, ne uzimajući u obzir antropogena dejstva, predviđa da će dugotrajni trend u narednih nekoliko desetina hiljada godina ići ka znatnom zaleđivanju severne polulopte“. Ta rečenica je i danas kost u grlu zagovornicima industrijske kontrole dinamike klime, ali iako se različito tumači i osporava rukovodilac projekta CLIMAP, Džems Hejs, pre nekoliko godina mi je rekao da ne odustaje od nje, kao ni od jednog drugog zaključka projekta.

Tako i na ovom polju, gde bismo imali najviše prava da očekujemo konsonantnost, kao da se pokazuju znaci kolebanja između scenarija koji očekuje otopljenje, i onog koji se sprema za hladni dan posle sutra. U ovakvim okolnostima izvesno je samo da politika klime postaje sve pregrejanija. A usijanoj politici očito više odgovara priča o globalnom zagrevanju. Ona dobija sve veći zamah, nadgrađuje se različitim maštovitim domišljanjima u kojima svi traže nešto za sebe – naučnici bolje finansiranje projekata, brojne NVO pouzdan izvor prihoda, novinari senzacionalnu priču, a političari dobro opravdanje svog posla. Ipak, najviše ulja na vatru priče o globalnom zagrevanju dodaju trgovci.
Velike korporacije potpaljuju javnu zabrinutost nastojeći da prikažu svoju brigu za planetu i da ponude svoja rešenja za njene goruće probleme. One podržavaju tezu da je topljenje lednika na Arktiku i visokim planinama ekskluzivna posledica spaljivanja fosilnih goriva, odnosno sve veće koncentracije ugljen-dioksida i drugih gasova staklene bašte u atmosferi, koji brzo zagrevaju našu planetu, jer deluju kao klopka koja ne dopušta da Zemlja zrači toplotu u svemir. U tom katihizisu utvrđuje se da je ugljen-dioksid glavni uzrok klimatskih promena i da je naš glavni zadatak da nadgledamo i ograničimo oslobađanje gasova staklene bašte. Zvuči jednostavno i uverljivo, i upućuje nas da razmišljamo da je klima nešto što je u vlasti čoveka, neka vrsta velikog erkondišna, i da se njom može upravljati pritiskanjem dugmeta „on“ i „off“. Tako se neosetno težište aktivnosti prenosi u političku, tehnološku i poslovnu sferu gde će se različitim tehnološkim dovijanjima, političkim dogovorima, protokolima i trgovinom emisijama gasova klimatski problem staviti pod kontrolu. Politika tako lako nalazi novi alibi, a korporacije, pod vidom brige o planeti, dolaze do pristupa javnim fondovima gde će parama poreskih obveznika zameniti svoje zastarele tehnologije.”

Izanalizirajmo za početak sastav vazduha i pomenimo par činjenica oko kojih nema neslaganja. Naime, sastojci čiji postotak varira u atmosferi su sledeći:

  • Vodena para 0 do 4%
  • Ugljen-dioksid oko 0.035%
  • Metan oko 0.0002%
  • Ozon oko 0.000004%

Vodena para varira po svojoj koncentraciji od slučajeva kada se skoro uopšte ne javlja u vazduhu iznad pustinjskih oblasti, do slučajeva kada se javlja i do 4 vol% iznad okeana. Gledano u celini atmosfera ima konstantnu količinu vodene pare, ali ova količina vararia u zavisnosti od mesta na Zemlji. Vodena para ima uticaj na vremenske prilike i klimu, jer stvara oblake i kišu, pa je na taj način vezana za skladištenje, oslobađanje i kretanje toplotne energije.

Kao što se može videti na slici 2, prirodni kopneni i okeanski balans emisije i absorbcije CO2 je manje više uspevao da se održi u ravnoteži i to vrlo dugo u nazad u istoriji – i to znamo jer možemo meriti istorijske nivoe CO2 u atmosferi direktno (u ledenim jezgrama) i indirektno, slika 1.

https://skepticalscience.com/images/Carbon_Cycle.gif
Slika 2: Kruženje CO2 u priordi. Vrednosti su date u giga tonama (Izvor: Figure 7.3, IPCC AR4)

Sledi da prema izveštaju IPCC-AR4 čovekove aktivnosti proizvode: 29/(439+332) = 0,037 = 3,7% od ukupne vrednosti CO2 u atmosferi koja iznosi oko 0,04% ukupne atmosfere.

Da li se razlika koju priroda očigledno više nije u stanju da apsorbuje javlja možda i usled pojačane seče šuma i rapidnog uništavanja zelenila, da proverimo:

Image result for deforestation global statistics
Slika 3: Seča šuma, odnosno uništavanje Zemljine flore od 1800. do 2010. Godine, izvor dat na slici

Nagli porast svetskog stanovništva, uz drastično povećanje seče čuma i uništavanje globalne flore od strane čoveka, takodje ima uticaj na povećanje postotka gasova sa efektom staklene bašte u atmosferi. Takodje, ne smemo nikako zaboraviti na činjenicu da ponekad uzroci i posledice lako mogu zameniti mesta. Da li se povećanje udela CO2 u atmosferi javlja usled promene klime, a ne obrnuto. I u tom pravcu postoje odredjena vrlo zanimljiva istraživanja. Naime u severnom Sibiru porast temperature uzrokuju ogromne kratere. Dugo smrznuto tlo ove ruske provincije, koje se naziva permafrost, odmrzava se, izazivajući ogromne promene u pejzažu i ekologiji regiona ispuštajući ogromne količine metana u atmosferu. „Poslednji put kada se ovaj sloj zemljišta otopio, bilo je pre 130.000 godina. To je prirodna pojava zbog promena u zemljinoj orbiti “, izjavio je o ovoj pojavi Profesor na Univerzitetu Oksford, dr Gideon Henderson.

Premium: Siberia crater 170731
Slika 4: Krater na poluistrvu Jamal, u severnom Sibiru, čije je formiranje prema naučnicima verovatno povezano sa klimatskim promenama odnosno otopljavanjem

Od 2014. godine u regionu je otkriveno nekoliko masivnih kratera. Postoji nekoliko hipoteza o tome kako nastaju krateri, ali nijedna od njih nije dokazana, izjavio je dr Vladimir Romanovski, profesor geofizike na Univerzitetu Aljaska Fairbanks. “Međutim, sve ove hipoteze koriste činjenicu da se temperatura u regionu povećava”, rekao je Romanovski. Jedna teorija sugeriše da se rupe stvaraju kada unutar zemlje eksplodiraju zarobljeni gasovi. U procesu se oslobađaju ugljendioksid i metan, oba gasa sa efektom staklene bašte. Prema konvencionalnim procenama, metan greje planetu za 34 puta više od ugljen-dioksida tokom 100 godina. Ali takve procene zanemaruju činjenicu da se atmosferski metan razgrađuje u ugljen dioksid, manje moćan gas, posle 10 do 20 godina. Tokom 20-godišnjeg perioda, potencijal metana za zagrevanje je 86 puta veći od ugljen-dioksida, prema Međuvladinom panelu za klimatske promene. Nažalost u ovom trenutku ne postoji procena kolika količina metana, odnosno ugljen dioksida se na ovaj prirodan način oslobadja u atmosferu. Nama ostaje da razmišljamo da li smo uspeli da zamenimo uzrok i posledicu globalnog zagrevanja.

Milankovićev Kanon osunčavanja i efekat staklene bašte [6]

Milanković je u svojim proračunima krenuo od pretpostavki da klima zavisi od količine Sunčevog zračenja koju primaju različiti delovi Zemljine lopte, i da ova veličina zračenja zavisi od rastojanja do Sunca i položaja Zemlje u prostoru (uključujući nagib ose). Upotrebivši matematičke proračune orbitalnih parametara Ludviga Pilgrima (Ludwig Pilgrim) datih za proteklih milion godina, Milanković je utvrdio 3 osnovna elementa koji se periodično menjaju kroz istoriju. Promene ovih elemenata on dovodi u vezu sa promenom klime [6]. To su:

  1. periodična promena položaja Zemljine ose – precesije za ciklus od 22.000 godina,
  2. periodična promena eksentriciteta orbite od 105.000 godina,
  3. periodična promena nagiba ekliptike od 41.000 godina.

Milanković je upotrebio osnovne modele atmosfere, bilansa energije atmosfere i provođenja toplote kroz zemlju, zanemarujući turbulenciju i kompleksnosti klimatskog sistema. Podrobno je ispitao istoriju otkrića ledenih doba i sve argumente i nalaze. S punom nadom da njegova teorija neće naći na prepreke, izneo je numerička izračunavanja proseka osunčavanja i grafike krivih koje su postale poznate kao krive osunčavanja. Krive su bile izračunate za 3 geografske širine (55°, 60°, 65°), u prvi mah [6].

Spisak značajnijih dela [6]: 

  • Milankovitch, M. (1920). Theorie Mathematique des Phenomenes Thermiques produits par la Radiation Solaire. Gauthier-Villars Paris.
  • Milankovitch, M. (1930). Mathematische Klimalehre und Astronomische Theorie der Klimaschwankungen, Handbuch der Klimalogie Band 1. Teil A Borntrager Berlin.
  • Milankovitch, M. (1941). Kanon der Erdbestrahlungen und seine Anwendung auf das Eiszeitenproblem. Belgrade [28].

Rezultati iz Kanona su poređeni sa rezultatima iz geologije tokom decenija koje su usledile. Konačnu potvrdu dobija sa CLIMAP projektom (Climate Mapping, Analysis and Prediction) koji je izvođen od 1971-1976. godine [6].

Dominantni ciklusi klime u poslednjih nekoliko stotina hiljada godina su bili poznati Milankoviću. Među klimatskim glacijacijama i deglacijacijama se najčešće izdvaja perioda od 100.000 godina, dok ostale periode uključuju 1.500, 22.000, i 41.000 godina. Upotrebivši krivu osunčavanja Zemlje na geografskoj širini 65oN uporedio je maksimume i minimume, faze i frekvencije osunčavanja sa promenama temperature dobijenim iz uzoraka [6].

Slika 5 – Na ovoj kolekciji grafika je predstavljeno 420.000 godina istorije klime zebeleženo u ledu. Uzorak je uzet na Antarktiku, u stanici Vostok (jezero Vostok na Južnom polu). U antarktičkoj šipci leda su analizirani ugljen-dioksid (ppmv, parts per million by volume, milioniti delovi zapremine) – gornja kriva plave boje, metan (ppbv, parts per billion by volume, milijarditi delovi zapremine) – kriva u sredini, zelene boje, izotopi kiseonika (promili) – kriva tamno narandžaste boje. Kriva crvene boje označava temperaturnu razliku (stepen Celzijusa). Na dnu slike 5, poslednja kriva predstavlja promenu osunčavanja na 65oN geografske širine dato u jedinicama W/m2. Vremenska skala na horizontalnoj osi pokazuje unazad (hiljade godina).

Uzroci i posledice ponekad menjaju mesto, to smo već pomenuli nekoliko puta. Interglacijalni period u kome živimo je počeo naglo pre 10.000 godina, i to nekih 10.000 godina pre nego što je osunčavanje postalo intenzivnije. Pored toga, ni priča o povećanju prosečne globalne temperature takođe ne znači mnogo, jer se ona odnosi na celu planetu, koja je uvek, zahvaljujući nagibu svoje ose rotacije, suprotno osunčana. Moguće je u principu da globalna temperatura raste, a da se u odnosima temperaturnih razlika priprema ledeno doba [6].

Šta možemo iz svega prethodno navedenog zaključiti:

  1. Detektovana promena postotka CO2 u atmosferi nije mogla biti izazvana isključivo emisijom CO2 iz industrijskih postrojenja. Činioce pojave debalansa u ovom prirodno, očigledno poslednjih par stotina hiljada godina izbalansiranom sistemu, treba tražiti i u drugim faktorima od kojih je verovatno vrlo značajan deforestizacija, odnosno nemilosrdno krčenje šuma i uništavanje zelenih površina na planeti, na koje planeta odgovara svojim ugradjenim odbrambenim mehanizmom povećanja postotka CO2 u atmosferi i stvaranju preduslova za ubrzanu obnovu iste, prethodno uništene flore. Po skromnom mišljenju autora svedočimo procesu ugradjene samoodbrane planete i na jedan volšeban način mi joj se suprotstavljamo. Takodje ovde bismo još jednom pomenuli da uzroci i posledice ponekad menjaju mesto, što možda uskoro može biti i u potpunosti dokazano kroz gore opisanu teoriju ispuštanja metana usled otapanja zemljišta na području dalekog severa u Sibiru!
  2. Jasno je da emisija C02 izazvana sagorevanjem fosilnih goriva praktično nema uticaja na promenu globalne temperature na planeti, već iste moramo tražiti u mnogo izraženijim uticajnim faktorima, pre svega u promenama u osunčanosti usled promena položaja planete Zemlje u odnosu na Sunce, kao i u promenama, koje su verovatno uzročno posledično vezane za 1. u oblačnosti, naročito niskoj oblačnosti koja ima ubedljivo največi uticaj na globalne temperature na planeti zemlji, kao i vodenu paru, potpuno zanemarenu usled C02 histerije, i njenu ulogu u gasovima sa efektom staklene bašte. Evidentan je dominantan uticaj osunčanosti i položaja polulopti planete Zemlje u odnosu na Sunce, kao i niska oblačnost na temperature i globalne klimatske promene.
  3. Čovek svojom sveukupnom aktivnošću utiče sa svega 3,7% u ukupnoj emisiji CO2 na planeti zemlji, gasa koji se dalje u atmosferi nalazi u procentu do maksimalno 0,04% ukupne atmosfere. Sledi da čovek svojim uticajem na atmosferu u procentu koji ne prelazi 0,0015% atmosfere uspeva da promeni globalnu klimatsku situaciju na planeti. Nama se ovo ne čini održivim, a vama?
  4. Pripremajući se za jedan, najverovatnije netačan scenario mogućeg ishoda klimatskih promena na planeti zemlji, postajemo ranjivi i potpuno nespremni za ostale, verovatnije scenarije, koji donose umesto globalnog otopljenja, možda upravo suprotno, globalno zahladjenje i još veću potrebu za energijom od današnje, mislimo o tome…

Ako činjenice ne odgovaraju teoriji, rekao bi jedan slavni nemački filozof, tim gore po njih [5]. Kako bi poznati lik iz romana Šerlok Holms rekao: „Kad eliminišete nemoguće, ono što ostane, ma koliko neverovatno bilo, mora biti istinito.“, ali očigledno je promena zacrtanih istina, tvorcima i sledbenicima iste, toliko neverovatna da pre posežu za nemogućim. Ili još jedna misao istog: „Vi vidite, ali ne zapažate. Razlika je jasna.“

Priče o globalnom zagrevanju usled ljudskog faktora prosto su postale toliko popularne da se niko ne trudi da poveruje čak ni svojoj logici i svom iskustvu [5].

Strateško, dugoročno planiranje energetskog/elektroenergetskog sistema

I napokon dolazimo do naše teme, motiva zbog kojeg je čitav ovaj rad napisan. Kada sve prethodno opisano u tekstu spoznamo i izistinski primimo k znanju, šta možemo zaključiti o trendovima kojima teži Evropska Unija u oblasti energetske politike i strategije. Trendovima kojima usled svog puta ka članstvu u EU, htela ili ne htela, biće primorana da teži i Republika Srbija sa celokupnim regionom jugoistočne Evrope.

Ceo ovaj tekst je prvobitno bio motivisan konferencijom organizovanom zajednički od strane dve velike evropske industrijske asocijacije ENTSO-E, asocijacije operatora elektroenergetskih sistema i ENTSO-G, asocijacije operatora gasnih sistema, 5. decembra 2019. godine u Briselu. Utisak je da su godine pritisaka uzele napokon danak. Tema konferencije je bila “Scenariji mogućeg razvoja eleketroenergetskog i gasnog sistema na tlu Evrope”.

Na veliko iznenadjenje jednog broja stručnjaka, ove godine su predstavljena samo tri moguća scenarija razvoja evropskog elektroenergetskog i gasnog sektora (slike 6-8), koji u suštini predstavljaju u stvarnosti jedan te isti, u potpunosti od strane političara izdiktiran scenario, koji slepo sledi političke planove EU vezane za toliko kroz medije izmanipulisanu, dekarbonizaciju, ne ostavljajući ni najmanju šansu za bilo koji drugi mogući razvoj situacije u budućnosti i ostavljajući nas potpuno nespremnim za bilo koji drugi mogući scenario koji nas možda čeka već “iza prvog ćoška”. Posebno u oči upada utisak da je elektroenergetski sektor određen da postane prva žrtva sve-evropske dekarbonizacije, pošto će upravo ovaj sektor prvi podneti, barem prema planovima evropskog zakonodavca, najdrastičnije promene i biti u potpunosti dekarbonizovan do 2040. godine. Naime, elektroenergetski sektor bi prema COP21 scenariju trebalo da postane u potpunosti dekarbonizovan do 2040. godine. Članice EU dužne su da povećaju postotak proizvodnje električne energije iz obnovljivih izvora i to na nivo od 63 % potreba za električnom energijom do 2030. godine, odnosno na nivo od 83 % potreba za električnom energijom do 2040. godine [1]. Ovim radom ukazaćemo na nerealnost i opasnost koju nose ovako predložene promene. Mislimo da ne treba biti poseban vizionar pa shvatiti koji bi sektor u ovakvom razvoju dogadjaja bio naredna žrtva.

Kao što smo već pomenuli, vidjena su tri scenarija razvoja evrospke energetike do 2030., odnosno 2040. godine, i to:

  • Nacionalni trend (National Trends – NT) predstavlja bazični scenario razvoja baziran na ciljevima definisanim u okviru integrisanih Nacionalnih energetskih i klimatskih planova (NECP). Sledeći opšte principe na kojima su navedeni Nacionalni planovi zasnovani, a u skladu sa EU ciljevima za 2030. godinu (32 % energije iz obnovljivih izvora, 32.5 % povećanje energetske efikasnosti), kao i dugoročne strategije Evropske Komisije koja za 2050. godinu vidi klimatske ciljeve kroz smanjenje emicije CO2 za 80–95 % u odnosu na nivo emisije CO2 iz 1990. godine.
  • Globalna ambicija (Global Ambition – GA) predstavlja scenario koji je uskladjen sa Pariskim sporazumom o klimatskim promenama, s ciljem zadržavanja “globalnog zagrevanja” ispod 1.5° C, kao i sledeći i već pomenute EU ciljeve za 2030. godinu. Način na koji se u ovom scenariju dolazi do ispunjavanja gore pomenutih ciljeva je u ovom slučaju diktiran od strane kreatora scenarija i baziran je na centralizovanoj proizvodnji energije, fokusirajući se na “offshore” proizvodnju iz vetra, kao i povećani uvoz energije u slučajevima gde postoji potreba, kao i ekonomska opravdanost.
  • Distribuirana energija (Distributed Energy – DE) takodje predstavlja scenario koji je u potpunosti uskladjen sa Pariskim sporazumom o klimatskim promenama, s ciljem zadržavanja “globalnog zagrevanja” ispod 1.5° C, kao i EU ciljevima za 2030. godinu. Osnovna odlika ovog scenarija jeste u maksimalno pojačanoj ulozi malog proizvodjača, tzv. “prosumer”, koji aktivno učestvuje na energetskom tržištu, odnosno u maksimalni usitnjenoj, distribuiranoj proizvodnji energije.

Kao što možemo primetiti, sva tri scenarija bazirana su na potpuno istim premisama, jedino se razlikuju u načinu kako se do zacrtanih ciljeva stiže. Nema ni reči o različitim scenarijima, tj. o različitim vidjenjima razvoja evropske energetike. Više detalja dajemo na narednim dijagramima preuzetim iz “ENTSO-E // ENTSOG TYNDP 2020 Scenario Report, 2019” [1].

Slika 6 – Detalji tri scenarija razvoja evropske energetike, preuzeto iz “ENTSO-E // ENTSOG TYNDP 2020 Scenario Report, 2019” [1].

Slika 7 – Detalji tri scenarija razvoja evropske energetike, preuyeto iz “ENTSO-E // ENTSOG TYNDP 2020 Scenario Report, 2019” [1].

Slika 8 – Detalji tri scenarija razvoja evropske energetike, preuyeto iz “ENTSO-E // ENTSOG TYNDP 2020 Scenario Report, 2019” [1].

Na slici 8 je interesantno primetiti da je vidjen drastičan pad potrošnje energije što povlači i drastično manju potrebu za vidjenom proizvodnjom! Još jedan ogroman rizik, koji ovako koncipirani scenariji razvoja ne analiziraju, tj. prosto zanemaruju. Sada je trenutak da se podsetimo na alternativnu teoriju klimatskih promena, opisanu u prethodnom delu teksta, koja predvidja moguće globalno zahladjenje, a samim tim i mnogo veću potrebu za energijom. Više detalja u analizi koja sledi niže u tekstu.

Slika 9 – Miks proizvodnje električne energuje viđen u tri scenarija razvoja za 2025., 2030. i 2040. godinu

Slika 10 – Osnovni pokretači prilikom kreiranja zvaničnih scenarija za startegiju razvoja od 2020. godine do 2040. godine

Počnimo sa našom analizom. Teorija kaže da je u svrhu sagledavanja budućeg, strateškog razvoja u bilo kojoj oblasti, koji uvek sa sobom nosi veću ili manju dozu neizvesnosti, neophodno analizirati dijametralno različite scenarije razvoja, odnosno analizirati različite moguće ishode određenog predefinisanog procesa u budućnosti. Upravo to je i bio slučaj u prethodnim sličnim studijama vršenim, barem od strane asocijacije operatora elektroenergetskih sistema, ali ovaj put dolazi do drastične promene. Ovde se nećemo baviti, već samo spomenuti i katastrofalnu činjenicu da iza navedenih izrađenih scenarija razvoja ne stoje ozbiljne studijske analize rada elektroenergetskog sistema, koje bi pokazale da li je u ovako drastično visokoj meri kako je to EU zakonodavac isplanirao, uopšte moguće implementirati intermitentne, nestalne izvore energije kakvi su po svojoj prirodi solarni parkovi i vetro parkovi, odnosno distribuirani izvori bazirani na energiji vetra i sunca. Naime, neophodno bi bilo pre bilo kakve primene već pomenutih energetskih ciljeva, analizirati sve aspekte sigurnosti i stabilnosti rada elektroenergetskog sistema, vršeći odgovarajuće statičke i dinamičke proračune na simulacionim modelima vidjenih stanja za navedene godine, pa tek nakon istih pristupiti eventualnom zakucavanju istih u legislativu i već toliko pominjanu kolektivnu mantru. Nažalost do sada takve ozbiljnije studijske, tehničke analize na nivou evropske interkonekcije nisu izvršene i samo ostaje da se nadamo da će u jednom trenutku stručna javnost progovoriti i prekinuti ovo, možemo ga sada već slobodno nazvati pravim nazivom “ludilo”.

Vrlo je bitno shvatiti koliko je sve gore opisano opasno i koliko je isto težak hendikep za celokupan process strateškog planiranja energetike našeg kontinenta. Figurativno rečeno to bi najbolje bilo opisano situacijom u kojoj sebi iz najbolje namere u isto vreme odsecamo i obe noge i obe ruke, ostavljajući nas potpuno bespomoćnim, slepo verujućim i u potpunosti zavisnim od okruženja.

Moramo napomenuti i činjenicu da su svi scenariji za 2030. godinu proveravani iz ugla prilagodjenosti proizvodnje planiranoj potrošnji i da nijedan od ovako kreiranih scenarija čak ni ovu osnovnu proveru nije uspeo da prodje. Naime, kako bi se ispoštovao balans proizvodnje i potrošnje bilo je neophodno dodatno izbacivati iz modela i preostale klasične izvore enrgije, sve kako bi intermitentni izvori, odnosno veštački i neracionalno zacrtani ciljevi mogli biti zadovoljeni u svakom od scenarija. Istome se usprotivio odredjeni broj stručnjaka koji su iz nemogućnosti da išta promene najčešće odlučivali na napuštanje stručnih radnih grupa, ili prosto okretali glavu ovakvim glupostima i neprofesionalizmu. Najfrapantniji slučaj scenarija koji ne zadovoljava ni osnovne postulate logike, a kamoli neke od ozbiljnijih elektroenergetskih provera i analiza jeste scenario Distribuirane energije, “Distributed energy”. Scenario sa ogromnim debalansom instalisane snage i vidjene potrošnje u nekim sistemima, posebno u sistemu Republike Srbije. U ovom slučaju imamo najjasniji primer potpuno neadekvatnog proizvodnog sistema. Ovakav scenario ne može proći nijednu najosnovniju proveru prilagodjenosti proizvodnje pa je jasno da do nikakve provere odnosno validacije podataka nikada nije ni došlo. Ovde uopšte ne spominjemo daleko kompleksnije i ozbiljnije analize statičke i dinamičke stabilnosti, analize regulacionih mogućnosti, naponske i frekventne regulacije itd, koje uopšte nije moguće sprovesti usled nemogućnosti kreiranja ni najprostijih statičkih matematikih modela koji bi omogućili konvergenciju proračuna tokova snaga i naponskih prilika, sa ovakvim ulaznim podacima, koji su kako smo već nekoliko puta naveli, inženjerskim, odnosno jezikom fizike elektroenergetskog sistema, prosto NEMOGUĆI.

Kao primer ove tvrdnje opisujemo najnelogičniji, od tri opisana scenarija, već pomenuti scenario Distribuirane energije, čiji proizvodni miks prikazujemo na sledećem dijagramu:

Slika 11 – Scenario distribuirane nergije, proizvodni miks

Koliko je ovo nerealan scenario govori i činjenica da je u EES Srbije viđena ukupna instalisana snaga od oko 23.280 MW, dok je u istoj planerskoj godini viđen skoro dva puta niži konzum. Smatramo da nije potrebno komentarisati koliko je u ovom slučaju narušena prilagođenost proizvodnje, odnosno prilagođenost celokupnog EES u navedenom scenariju. Postoji razlog ovolikog debalansa proizvodnje i potrošnje i on se krije u činjenici da intermitentni izvori, mogu garantovati napajanje odredjenog konzuma isključivo ukoliko su instalirani u nekoliko puta većoj snazi. Faktor jednovremenosti, odnosno neke vrste garantovane snage, uprosečene na vremenskom horizontu, kod intermitentnih izvora se uzima, sa mnogo rezerve, i iznosi oko 30%. Što znači da je za iole sigurno napajanje potrošnje, odnosno za ispunjenje prvog bilansnog uslova prilagodjenosti proizvodnje potrošnji neophodno praktično tri puta veća instalisana snaga, od potrebne snage. Tu se dotačinjemo ekonomsko finansijske rentabilnosti ovog tipa izvora energije. Uopšte se ne dotačinjemo svih drugih problema vezanih za korišćenje ovih izvora energije (problema u prognoziranju proizvodnje, stopostotne zavisnosti od prirodnih spoljnih faktora, osunčanosti, odnosno oblačnosti i vetra, problema vezanih za balansiranje sistema, održavanje napona, frekvencije, kao i stabilnost rada sistema, itd…). Na narednoj slici je prikazan primer prognoze proizvodnje, kao i ostvarene proizvodnje jednog vetroparka. Odstupanja prognoziranog od ostvarenog mogu iznositi i do 100% ako se za referentnu uzme prognozirana vrednost. Ne zna se šta je pogubnije, prognoza koja daleko podbacuje, ili daleko premašuje ostvarenje iz ugla upravljanja elektroenergetskim sistemom.

Ukoliko znamo da je isti, ili sličan pristup iskorišćen maltane kod bilansa svih nacionalnih elektroenergetskih sistema u Evropi, postavlja se pitanje uopšte svrhe izrade ovako nerealnog scenarija i njegove promocije kao jednog od tri odabrana scenarija razvoja evropskog elektroenergetskog sistema.

Da ne spominjemo činjenicu da su ukupno procenjene mogućnosti implementacije vetroelektrana u Srbiji procenjuju na vrednost ne veću od 1000 do 2000MW. U studiji koju je AD EMS naručio oko 2010. godine rezultat je dao vrednost od oko 900 MW moguće implementacije uzimanjem u obzir regulacionih mogućnosti tadašnjeg EES, odnosno 2000 MW iz ugla prenosnih kapaciteta same mreže, dok se u ovde analiziranom evropskom scenariju spominje i cifra od 3100 MW u 2030., odnosno čak 6100 MW u 2040. godini, uz vidjeno smanjenje kapaciteta koji su u mogućnosti da vrše regulaciju, odnosno balansiraju proizvodni sistem. Ono što se ne spominje jeste činjenica da nikakve ozbiljne tehničke analize, odnosno studije ne stoje iza ovakvih vrednosti što sa sobom nosi dodatnu notu neizbiljnosti, ali i ogromnog rizika u isto vreme. Naime, ne bi bilo prvi put da netehnička lica u ime zacrtanih političkih ciljeva i kratkoročnih političkih poena iskoriste ovakvu vrstu nesmotrenosti prikazane u vidu izveštaja o scenarijima razvoja dve gore pomenute tehničke asocijacije i iste iskoriste kao argument u svrhu realizacije istih, koliko god oni bili daleko od realnosti i moguće implemetacije u praksi. Posledice istog ne bi se osetile odmah i ne bi ih osetila politička struktura koja ih je uzrokovala već neka mnogo kasnija, figurativno rečeno možda u potpunosti “ni kriva ni dužna“, na šta se upravo i računa u umovima onih koji ovakve sulude ideje sprovode.

Postoji dosta ozbiljnih studija koje su na adekvatan način obradjivale mogućnosti implementacije obnovljivih, odnosno intermitentnih izvora energije u elektroenergetskom sistemu Srbije i regiona jugoistočne Evrope. Ovom prilikom apelujem na stručnjake koji se bave ovom oblašću da iste prouče, a na obradjivače, odnosno naručioce da iste ukoliko je to neophodno osveže i ponovo ispromovišu kako bi stručna i šira javnost dobila tačnu informaciju…

U gore opisanoj situaciji smo praktično ostali bez ikakve šanse da proverimo i eventualno neke druge, itekako moguće scenarije razvoja, kada je u pitanju evropska energetska budućnost, a sa njom zajedno i budućnost energetike svih malih država na Balkanu, kao i šireg regiona.

Kako se ovaj tekst ne bi shvatio na pogrešan način, moramo naglasiti da ovaj tekst ni na koji način ne implicira i ne podvrgava podsmehu ili nipodaštava ni na koji način jasnu potrebu da se postojeće tehnologije proizvodnje energije, posebno one bazirane na fosilnim gorivima, ne učine čistim kako za čoveka tako i za celokupnu životnu sredinu. Naš cilj mora biti u potpunosti čist vazduh i čista, slobodno tekuća voda u svim rekama. Ono što ovde apostrofiramo jeste greška koju nosi bezuslovno povezivnje klimatskih promena sa istim. Odvajamo jasno klimatske promene od ekoloških problema, koji itekako postoje, ali se mogu rešiti i na drugačije načine, a ne samo, drastično, potpunim odustajanjem od konvencionalnih izvora energije. Primetićete da se u mnogo manjoj meri spominju realni ekološki problemi, problem čistog vazduha i čiste vode, problem nepovratnog i potpunog uništavanja tokova reka koje za posledicu imaju nesagledive, nepovratne katastrofalne rezultate po biodiverzitet i opstanak ne samo ljudske civilizacije na ovoj planeti već celokupnog biljnog i životinjskog sveta. Kako će smanjenje CO2 na kojem se toliko insistira, uticati na isto može da nam odgovori svako dete koje ima dobru ocenu iz bilogije u petom razredu osnovne škole…da mislim na tako dobro poznat, ali opet potpuno zaboravljen process fotosinteze…ali o tome nekom drugom prilikom…

Svi znamo da je diversifikacija izvora energije dobra stvar, ajmo da probamo za početak da uzvršimo i diversifikaciju izvora našeg zakljućivanja i probamo da sagledamo situaciju iz više uglova…Rezultat ovoga će nas možda i prijatno iznenaditi, ništa nas ne košta da probamo…

Molim čitaoce da shvate celokupan tekst samo kao stručni apel protiv jednoumlja. Ajmo da stvari postavimo na primer ovako:

Da li sa apsolutnom tačnošću možemo predvideti razvoj bilo koje oblasti u budućnosti, bližoj ili daljoj potpuno je nebitno u ovom slučaju. Ajmo da postavimo lakše pitanje. Da li sa apsolutnom tačnošću možemo da opišemo događaj koji se desio ovog jutra i kojem smo bili direktan svedok.

Odgovor na ovo drugo pitanje je složićemo se NE. Sa apsolutnom tačnošću ne možemo, usled različitih razloga, opisati ijedan događaj i oko istog opisa se svi kao svedoci složiti. Čak i kao direktni svedoci, sve oko sebe vidimo iz sebi svojstvenog ugla, kako fizičkog geometrijskog ugla koje definiše naša lokacija sa koje posmatramo neko dešavanje, tako, možda i važnije sa našom psiho etički definisanim stanovištem, pre svega predrasudama kojima se vladamo i naučenim, ličnim i kolektivnim, svesnim i nesvesnim predznanjem. Predznanjem i podsvesnim spoznajama na koje u ogromnoj meri danas utiču mas-mediji i pomenute kolektivne mantre.

Pa šta onda odgovoriti na ono prvo, teže pitanje. Kako za bilo šta u budućnosti, za bilo koji proces možemo išta tvrditi sa nekom većom verovatnoćom…Pa, realno sa velikom verovatnoćom ne možemo…Ali tu verovatnoću tačnosti, ajmo tako da je definišemo, možemo povećati na sledeći način…Ajmo malo da se konsultujemo sa matematikom i fizikom, šta one imaju da kažu na to…

Naime, šta nam je potrebno kako bi locirali tačnu poziciju signala koji se emituje sa nama nepoznate lokacije (lociranje prognoza razvoja situacije u budućosti „istina“ je naša paralela). Šta nam je potrebno kako bi bez fizičkog prelaska iste, izmerili razdaljinu do nepoznatog objekta, recimo razdaljinu do broda na pučini, ili do objekta sa druge strane obale neke reke (opet ista paralela).

U oba slučaja potrebne su nam najmanje tri nama dostupne tačke, tri dostupne lokacije i “malo” znanja matematike i geometrije, triangulacije, trilateracije, idr. Što bi u paraleli strateških analiza bilo, potrebno nam je što više različitih, možda i dijametralno suprostavljenih izvora, odnosno scenarija mogućih razvoja situacije, kao i analiza kako bi uz malo zdravog razuma, logičkog zaključivanja i puno rada, truda i analiziranja, locirali šta nas čeka u budućnosti sa koliko toliko većom verovatnoćom, i imali vremena da se za isto valjano pripremimo.

http://pametarnica.rs/wp-content/uploads/2018/10/triangulation.jpg
Slika 13 – Triangulacija, trilateracija

U slučaju strateških analiza dakle recept „triangulacije“ bi bio:

  1. što više različitih scenarija razvoja, idealno dijametralno suprostavljenih teorija i hipoteza,
  2. što više stručnjaka iz različitih oblasti koji će izvršiti, matematičkim-fizičkim terminom, triangulaciju i iz svakog od njih izvući zajedničke logičke imenioce koji mogu dati tu toliko željenu logučku celinu, možda čak i neki novi naučni pravac, što nije nemoguće, upravo je to svojevremno postigao i Milutin Milanković svojim radom……ZAKLjUČUJEMO POTREBNA SU NAM SUPROSTAVLjENA MIŠLjENjA NA PUTU KA ISTINI…I POTREBAN NAM JE ŠTO VEĆI BROJ ONIH KOJI U TIM SUPROSTAVLjENIM STAVOVIMA VIDE BLAGO I PREDNOST A NE MANU I PROBLEM
  3. dovođenje u pitanje postojećih autoriteta: Naime, osnovno načelo napretka u svim prirodnim naukama jeste konstantno dovođenje u pitanje postojećih načela i autoriteta. tj. svest da autoritet u znanju ne postoji. U našem slučaju bi zasigurno paralelea bila dovođenje u pitanja kolektivnih “istina”, koje se inače ne smeju dirati nipošto. Da ova načela nisu korišćena u praksi, celokupna ljudska civilizacija bi i dalje bila u kamenom dobu. Da citiramo jednog našeg savremenika: „Kameno doba nije završeno zato što je ponestalo kamenja, već zato što je došlo do preogresa u ljudskoj svesti i tehnologiji kao posledica prvog.“

Pa ako ovo sve znamo mi iz prirodnih nauka, zašto isto ne primenjujemo i na društvene nauke, na kritičko sagledavanje političkih odluka pre svega. Da ponovimo….egzaktne prirodne nauke se baziraju na načelu da ništa nikada nije zakucano, da dogme ne postoje, a društvene, po prirodi stvari vrlo subjektivne nauke, odnosno oblast ljudskog delovanja tako nešto ne dozvoljava. GLUPOST!!!

Potrebno je da čitamo što više autora, ne samo autora sa kojima se slažemo što je čest slučaj, već upravo suprotno. Blago i neotkriveno se upravo krije kod onih naučnika, koje zbog nekih i gore i dole u tekstu opisanih razloga i predrasuda izbegavamo.

Odlično, imamo recept, pa gde je onda problem. E tu smo…

U nauci i strateškom planiranju ne sme biti zabranjenih tema, ne sme biti daljinski vodjenih procesa, čiji se rezultat zna i pre početka bilo kakve analize. Ne smemo dopustiti da se prema različitom naučnom pristupu, prema svakom različitom mišljenju odnosi sa podsmehom, nipodaštavanjem, vodeći se čistom isključivošću i tvrdoglavošću, vodeći se isključivo pomenutim aksiomima.

Moramo gledati na različite stavove kao na blago, kao na neophodnost koja nas vodi ka otkrivanju i pravilnom zaključivanju. Na kritike i komentare svi moraju gledati pozitivno, analizirajući ih kroz negativnu povratnu spregu i samim tim poboljšavajući teorije i viđenje analiziranih stvari. U ovom našem slučaju koristimo što više uglova sagledavanja, što više dijametralno suprostavljenih mogućih scenarija razvoja. Ukoliko budemo sledili ovakav recept imamo šanse, imamo šanse da se koliko god je moguće približimo stvarnosti u proceni onoga što nas očekuje i još važnije, da isto dočekamo spremni.

Paralele svega prethodno napisanog, prenesena na naš slučaj bi mogla izgledati ovako…

Ravan mogućih ishoda bi trebalo da pokrije sledeće glavne faktore koji utiču na smer razvoja energetskog sistema:

  1. Ekonomski razvoj, ekonomski rast (u sebi nosi kako rast potrošnje tako i mogućnost za uvećano ulaganje u proizvodnju).
  2. Udeo distribuiranih, po prirodi u najvećem procentu intermitentnih izvora energije (sunce, vetar, mini hidro)

Treća i četvrta dimenzija koje ovde ne prikazujemo ali moramo voditi računa i o njima kroz naknadne analize osetljivosti, jesu:

  • Rezistivnost, robustnost na drastične klimatske uslove,
  • Rezistivnost na ekstremne radne režime.
Slika 14 – Ravan mogućih ishoda – različitih scenarija razvoja energetskog sistema u budućnosti

Svaki od ovako definisanih scenarija razvoja nosi sa sobom odgovarajuću prognozu potrošnje kao i miks proizvodnje energije.

Nakon kreiranja simulacionih modela na osnovu vidjenog miksa proizvodnje i prognoze potrošnje, odnosno distribucije istih po proizvodnim i potrošačkim čvorovima, za svaki od scenarija neophodno je izvršiti proveru prilagođenosti elektroenergetskog sistema. Provera prilagođenosti sistema se vrši ispitivanjem kritičnih režima iz ugla sigurnosti i stabilnosti rada eelektroenergetskog sistema putem statičkih i dinamičkih proračuna u okviru odgovarajućih simulacionih modela celokupne interkonekcije. Tek nakon detaljnih analiza kritičnih režima možemo suditi o izvodljivosti, odnosno mogućnosti aplikacije u realnom svetu, prethodno definisanih scenarija razvoja. Ovo posebno važi za scenarije razvoja koji se smatraju ujedno i ciljevima energetske politike…što je upravo slučaj sa EU 2050 ciljevima…Ovi “scenariji” prevazilaze svoju ulogu samo jedne od hipoteti;ki moguíh ishoda rayvoja u budućnosti, i praktično postaju ozbiljni ciljevi i planovi za budućnost, pa samim tim nose mnog oveću težinu, kao i potrebu za dodatnim proverama, a nikako za, što je trenutno slučaj, za minimalnim ili nikakvim proverama.

Na sve na šta pokušavamo da ukažemo u ovom tekstu, asocijaciji operatora evropskih prenosnih sistema za gas i električnu energiju ukazuje u isto vreme i ACER, evropska asocijacija nacionalnih regulatornih agencija za energetiku. ACER naime tvrdi da su tri gore detaljno opisana scenarija isuviše ambiciozna, tj. nerealna, kao i da je neophodno usvojiti barem jedan realniji scenario razvoja evropske energetike i čak predlažu naziv kao i metodologiju razvoja istog. ACER svoj scenario naziva `Current Trends` – trenutni trendovi i bazira ga na postojećim termokapacitetima uz implementaciju obnovljivih izvora energije jednakom minimalnoj vrednosti iste od tri već definisana scenarija. Ovako definisan scenario nalazi se upravo u oblasti ravni mogućih ishoda budućeg razvoja evropske energetike na poziciji koju u prethodnom delu teksta definišemo kao realnu, ostvarivu za ovaj trenutak. Scenario koji ujedno obezbedjuje fleksibilnost, sigurnost i stabilnost u snabdevanju energijom potrošača u dovoljnim količinama i u zadovoljavajućem kvalitetu isporučene energije. Naravno uz sve neophodne mere kako bi se obezbedili najviši ekološki standardi i osigurao čist vazduh i vodotokovi u bližem i širem okruženju.

Da zaključimo, scenariji po svojoj prirodi mogu biti i nerealni, ukoliko je njihova svrha isključivo širenje površine ravni mogućih ishoda našeg ciljanog stanja u budućnosti, odnosno provere fleksibilnosti sistema, tj. mreže, i u odnosu i na te drastične, radikalne, bliske nerealnom, scenarije. Ali, jedan takav scenario ni u kom slučaju ne bi se smeo proglasiti ciljem sam po sebi, što je upravo u slučaju evropskog zakonodavca urađeno.

Što je gore, u potpunosti su zabranjena ostala tri kvadranta ravni mogućeg ishoda za bilo kakva dalja istraživanja, pa se u potpunosti isključuje bilo kakvo skretanje sa kursa zacrtanog od strane zakonodavca, koliko god on bio neizvodljiv, odnosno koliko god nas skupo u budućnosti, po mnogo aspekata, koštao.

Primer jedne vrlo dobro koncipirane ravni mogućih ishoda bio je svojevremeno prikazan u desetogodišnjem planu razvoja evropske elektroenergetske interkonekcije TYNDP2014 – Ten Year Network Development Plan 2014, prikazan dole na slici:

Slika 15 – Scenariji razvoja korišćeni pri analizama u okviru TYNDP2014

Slika 16 – 2030. godina kao ciljana godina TYNDP2014

TYNDP2014 scenariji sa mnogo pravilnijim i logičnijim pristupom koji pokriva mnogo veći dijapazon mogućih ishoda u budućnosti i osigurava da infrastruktura bude spremna za svaki od njih…Vratimo se na dijagram koji predlažemo ovim radom, kao jedini realan dijagram, odnosno ravni mogućih ishoda razvoja energetike i označimo na istom zelenom bojom EU ciljani razvoj proizvodnje i potrošnje, odnosno narandyastom bojom sa naše strane predloženi, realan razvoj iste, pa pogledajmo šta smo dobili za rezultat i proanalizirajmo isti.

Slika 17 – Od strane EU ciljani razvoj označen zelenom bojom, u praksi ostvarivi razvoj označen narandžastom bojom

Umesto radikalnog ciljanog stanja, koje ne samo da je praktično tehnički neizvodljivo već i iz ugla sigurnosti i stabilnosti rada celokupnog sistema, praktično neispitano, na dijagramu označeno kao oblast zelene boje, morali bismo prvo da istraživanje proširimo na sva četiri opisana kvadranta u ravni mogućih ishoda razvoja proizvodnje i potrošnje, odnosno razvoja EES. Nakon što isto učinimo, svaki od mogućih ishoda bi se podvrgao proveri prilagodjenosti proizvodnje, a nakon toga simulacijama i gore opisanim detaljnim proverama kritičnih režima po pitanju sigurnosti, regulacije i stabilnog rada sistema. Ono što je dosadašnja praksa pokazala jeste da je rad u gornjem desnom kvadrantu iz tehničkog ugla vrlo teško, ili praktično nemoguće ostvariti. Uzimanjem u obzir postojeće mogućnosti elektroenergetskog sistema Republike Srbije, več planirani razvoj, kao i dosadašnje analize i studije, za očekivati je da će se optimalan razvoj našeg sistema naći negde u oblasti označenoj narandžastom bojom na dijagramu, odnosno ravni mogućih ishoda razvoja…

Ciljevi razvoja malih nacionalnih sistema na Balkanu, fokus na Republici Srbiji

Na gornjem dijagramu narandžastom bojom je označena oblast gde bismo u nekom za praksu idealnom razvoju situacije, trebali u budućnosti da se nadjemo. Zelenom bojom je označena oblast u koju nas vodi poprilično nerealna težnja, najbolje prikazana kroz scenario Distribuirane energije, koji smo vrlo detaljno opisali u prvom delu teksta. 

Suština je sledeća. Republika Srbija je već u potpunosti zavisna od uvoza gasa, u visokoj meri zavisna od uvoza nafte, jedina oblast energetike u kojoj je naša država i dalje nezavisna od uvoza jeste oblast elektroenergetike zahvljujući pre svega svojim rudnim bogastvima. Po rezervama uglja naša država se nalazi na osmom mestu u svetu, ispred nas su samo velike države poput Rusije, Kine, SAD, Australije, Nemačke, Turske i Indonezije…Jedini sličan slučaj našem u Evropi, mogla bi biti Poljska, koja na istoj listi zauzima deseto mesto po rezervama lignita, pa bi možda najpametnije bilo da se ugledamo na ovu članicu Evropske Unije i Višegradske četvorke i pratimo njene poteze kada je reč o dekarbonizaciji i NECP, odnosno nacionalnim ciljevima vezanim za strateški razvoj energetike, s tim što moramo imati na umu da smo mi mala i siromašna zemlja koja se nipošto ne bi smela olako odricati svojih sopstvenih energetskih rezervi i tako postati potpuno energetski zavisna. Posebno, ova tvrdnja stoji ukoliko se iza suprotne težnje krije nešto što u najmanju ruku možemo opisati kao neispitano i upitnog motiva…

Slika 18 – Svetske reserve lignita, podaci iz 2017. godine, BGR (Bundesanstalt für Geowissenschaften und Rohstoffe – German Federal Institute for Geosciences and Commodities) https://www.statista.com/statistics/264778/countries-with-the-largest-soft-brown-coal-reserves/

Potrošnja uglja je u porastu: Potrošnja uglja je ponovo porasla prošle godine, navodi se u poslednjem izveštaju Međunarodne agencije za energiju objavljenom u utorak 17.12.2019. Globalna potražnja za ugljem porasla je za 1,1 posto „nastavljajući oporavak koji je započeo 2017. nakon tri godine pada.“ Povećanje je uglavnom podstaknuto proizvodnjom električne energije iz uglja, „koja je u 2018. godini porasla za gotovo dva odsto, kako bi dostigla trenutno svoj maksimum.“ Ugalj predstavlja i dalje najzastupljeniji izvor energije na svetu, sa udelom od 38 posto.

Prema izveštaju IEA za porast korišćenja uglja u svetu “kriva” je Azija. IEA je saopštila da su Kina, Indija i druge azijske ekonomije glavni korisnici uglja, dok je proizvodnja električne energije uglja pala u Evropi i Severnoj Americi. Čak i u neenergetskim sektorima, potražnja je ostala stabilna i pored mnogo prelaska uglja na gas u Kini. Međunarodna trgovina ugljem je takođe porasla za 4 odsto u 2018. godini, nadmašivši 1,4 milijarde tona. IEA je rekla da, uprkos pritisku javnosti i finansijskog sektora, koji ukida podršku uglju, ne može sa sigurnošću reći da li se upotreba uglja smanjuje, što znači da se ne smanjuje. Iako se očekivalo da će upotreba uglja „verovatno biti u padu u 2019. godini, za realno je očekivati da će do 2024. upotreba uglja ostati stabilna“.

Što nas dovodi i do sledećeg zaključka. Moramo biti vrlo pažljivi u vezi budućih nacionalnih energetskih ciljeva, posebno prilikom razvoja integrisanog Nacionalnog energetskog i klimatskog plana – NECP. Moramo pratiti razvoj situacije u regionu kao i celokupni razvoj situacije u EU, posebno vezano za već vidjeno uvodjenje uvoznih taksi u okviru prosirene ETS-Emission Trading Scheme. Naime, u okviru ove inicijative, uvoznici čelika, aluminijuma i drugih proizvoda sa visokim udelom emisije CO2 u proizvodnji, uključujući i proizvodjače električne energije koji žele svoju energiju da plasiraju na EU tržištu, morali bi da plate emisiju CO2, kao što to čine proizvođači iz EU u skladu sa EU sistemom trgovanja emisijama. Na ovaj način bi se efektivno uveo porez na uvoz i povećala cena uvezene robe, odnosno energije povećavajući konkurentnost robe proizvedene u EU. Cilj bi bio da se suzbije „ispuštanje CO2“ pri čemu EU kažnjava jeftiniji uvoz iz zemalja koje primenjuju manje stroga pravila za „borbu protiv klimatskih promena“. Ovime je možda opisana i sama suština postojanja teorije globalnog zagrevanja i toliko puta pomenute teorije o ¨štetnosti emisije CO2”, koja se svodi na povećanje konkurentnosti EU proizvoda, odnosno održavanje EU industrije u životu i pored ogromne konkurencije koja dolazi kako sa istoka tako i sa zapada. Naše je da se mudrom energetskom politikom maksimalno zaštitimo, da interes svojim malih zemalja pokušamo što bolje da reprezentujemo, kao i da u interesu i igri velikih, opstanemo i prosto ne nestanemo. Živimo u vremenu masovnih medija, društvenih mreža i sveopšteg uprošćavanja, jedne opšte trivijalizacije svih pa i usko stručnih tema. Prosečnost je odnela pobedu i uspešno vlada u svim aspektima naše civilizacije. Istu moramo izazvati i ostati čvrsti u svojim uverenjima i svom znanju. Ako to ne učinimo danas nećemo imati drugu priliku to je nešto u šta smo sigurni.

Pred nama je velika odluka, teška odluka. Hoćemo li se povinovati odlukama na koje kao male zemlje sa Balkana ne možemo uopšte da utičemo. Odlukama koje su van dometa zdravog razuma i energetske struke, odlukama koje su vođene više iracionalnim nego li racionalnim, Ili ćemo zadržati kurs koji obezbeđuje sigurnost i stabilnost nacionalnih energetskih sistema, koji obezbeđuje pokrivanje, odnosno sagledavanje i nekih drugih mogućih scenarija razvoja kako energetske slike u Evropi i Evroaziji, tako i druge moguće, itekako moguće, scenarije razvoja klimatskih prilika na našoj planeti, na koje po svemu sudeći nećemo imati ama baš nikakav uticaj, ili praktično zanemariv uticaj, ali za koje se možemo ovaj put, da kažem ovaj put, mnogo bolje pripremiti i sprečiti katastrofalne posledice po ljudsku civilizaciju koje “možda” uskoro slede.

Ne predlažemo nikakve drastične korake, samo sagledavanje problema iz drugih mogućih uglova, kao i pripremu mera i aktivnosti koje će preduprediti i te druge moguće scenarije razvoja.

Energetski sistem ne sme biti oslonjen isključivo na izvore energije koje nisu u potpunoj kontroli  čoveka. Energetski miks mora ostati takav da se bazične nacionalne energetske potrebe mogu u dovoljnoj meri pokriti iz konvencionalnih, 100% kontrolisanih od strane čoveka, izvora energije. Ozbiljne analize prilagodjenosti energetskog sistema nacionalnim energetskim potrebama moraju biti sprovodjene na setu dijametralno različitih scenarija razvoja, kako tržišta u užem regionu i širem okruženju, tako i globalnih klimatskih prilika. Da globalnih klimatskih prilika, ali ne samo onih prognoziranih od strane danas masovno prihvaćene teorije globalnog zagrevanja izazvanog emisijom gasova sa efektom staklene bašte, već klimatskim promenama predviđenim matematičkim modelima i prognozama koje je u svetsku nauku uveo Milutin Milanković, i koji se proučavaju od strane velikog proja stručnjaka u svetu, koji se proučavaju vrlo brižno od strane NASA, samo ne dolaze do izražaja pošto nisu u skladu sa kolektivnom mantrom. Takodje nikako se ne sme napustiti istraživanje I razvoj novih alternativnih izvora energije, posebno se, po autoru ovog teksta, fokusirajući na ideje i zamisli velikog vizionara i humaniste, našeg Nikole Tesle.

Literatura

[1] ENTSO-E // ENTSOG TYNDP 2020 Scenario Report, 2019

[2] ENTSO-E 10-Year Network Development Plan 2014

[3] No experimental evidence for the significant anthropogenic climate change, J. Kauppinen, P. Malmi – arXiv:1907.00165v1 , 29 Jun 2019

[4] Dokazi i potvrda Milankovićeve teorije, Danica Spasova, mr Slavko Maksimović
iz knjige “Milutin Milanković – putnik kroz vasionu i vekove”, 2009. http://legati.matf.bg.ac.rs/milankovic/paper.wafl?paper=dokazi_teorije

[5] KANON OSUNČAVANJA U STAKLENOJ BAŠTI, Prof. dr Aleksandar Petrović http://www.meteologos.rs/kanon-osuncavanja-u-staklenoj-basti/

[6] Prve hipoteze o ledenim dobima http://static.astronomija.org.rs/suncsist/planete/zemlja/Klima/Ledena_doba/hipoteze.htm

[7] Getting Real About Green Energy, https://www.zerohedge.com/health/getting-real-about-green-energy

[8] Human Caused Global Warming Paperback, Tim Ball PhD, https://www.technocracy.news/dr-tim-ball-crushes-climate-change-the-biggest-deception-in-history/

http://www.historyscoper.com/thebiglieaboutco2.html

https://www.naturalnews.com/055151_global_warming_science_hoax_climate_skepticism.html?fbclid=IwAR3eWjjKiIRyAPsN-jW4_TNNBHFnfUvH-jGA5m0WgF0DUXExyuawzOAA4J8

https://climate.news/2019-04-26-nasa-declares-carbon-dioxide-is-greening-the-earth.html

https://www.naturalnews.com/2019-07-12-climate-change-hoax-collapses-new-science-cloud-cover.html

Please follow and like us:

Your email address will not be published. Required fields are marked *